Sa tehničko tehnološkim razvojem u dvadesetom veku, jedan od najvećih pratećih zahteva bila je konstantna potreba za povećanjem proizvodnje električne energije. Povećana potreba za energijom uslovila je razvoj tehnologija za proizvodnju električne energije, pa tako danas postoje pet tipova elektrana: hidroelektrane, termoelektrane, solarne elektrane, vetro-elektrane i geo-termalne elektrane.

Kako je krajem dvadesetog veka sve više ojačala svest o zagađenju planete i njenim efektima, počelo se razmišljati i o prihvatljivim i manje prihvatljivim načinima proizvodnje električne energije. Sve ono što u proizvodnom procesu podrazumeva emisiju ugljen dioksida i ostalih gasova staklene bašte smatra se nepoželjnim u ekološkom smislu. Tako su termoelektrane u kojima se sagoreva ugalj i naftni derivati postale nepoželjne, iako trba reći da se u mnogim zemljama u razvoju upravo ove vrste elektrana još uvek najviše koriste i čak i danas izgrađuju nove. Nuklearne elektrane koje takođe spadaju u termoelektrane su sa stanovišta emisije gasova staklene bašte ekološki prihvatljive. Termoelektrane na zemni gas i biomasu su nešto prihvatljivije od termoelektrana na ugalj i naftne derivate, jer je kod njih emisija gasova staklene bašte manja, a u slučaju biomase izvor energije je obnovljiv.

Energija vetra o kojoj se puno govori u poslednje vreme, je sa stanovišta distributera električne energije ne baš previše poželjna jer je količina proizvedene električne energije u direktnoj korelaciji sa količinom vazdušnih strujanja. Iz tog razloga teško je planirati količinu proizvedene električne energije u ovim elektranama, a i veoma često je nemoguće pravovremeno odgovoriti na povećanu potražnju, što je osnovni zahtev elektro-distributivnih sistema. Solarne elektrane imaju slične osobine kao i vetro-elektrane: nemoguć je čovekov uticaj na raspoloživost izvora energije, proizvodnja osciluje u relativno kratkim intervalima, odnosno nije stabilna i teško ju je dovesti u sklad sa promenom potreba za proizvedenom količinom električne energije.

U hidroelektranama se kinetička i potencijalna energija vode pretvara u električnu energiju. Hidroenergija se može dobiti prvenstveno zajazivanjem reka, kao i na morskim obalama, iskorišćavanjem naizmeničnih promena nivoa vode izazvanih plimom i osekom.

Za iskorišćavanje hidroenergije, u svetu je poznato više, opšte i manje poznatih, ali primenjivanih metoda, koji se i sada izučavaju:

Hidroelektrane

  1. Rečna hidroelektrana
  2. Hidroelektrana na plimu i oseku, sa jednosmernim i dvosmernim propuštanjem vode, sa jednim bazenom
  3. Hidroelektrana na plimu i oseku, sa složenim bazenom
  4. Hidroelektrana na plimu i oseku, podvodni „vetrogenerator”

Kada se koristi energija rečne vode, indirektno se koristi energija koja potiče iz Sunca. Voda koja teče u rekama, deo je globalnog kružnog toka vode, kojim upravlja Sunce, na taj način što isparivanjem površinskih voda hrani oblake, iz kojih, u obliku kiše, dolazi voda na slivove, odakle izviru reke.
A kada se pak, iskorišćavaju promene nivoa morske vode plimom i osekom, tada se, indirektno, iskorišćava gravitaciona snaga Meseca kojom se pokreću mase vode. Naravno, od ovih procesa glomaznih energija, za proizvodnju električne energije u praksi možemo da iskoristimo samo neznatan deo, ali čak i ovo nam pruža ogromne mogućnosti za proizvodnju energije.

Potencijal malih vodotokova, na kojima se mogu graditi male hidroelektrane, iznosi oko 0,4 miliona ten – ili 3% od ukupnog potencijala obnovljivih izvora u Srbiji.

Male hidroelektrane su energetski objekti snage do 10 MW i spadaju u kategoriju povlašćenih proizvođača energije.

Iskorišćenjem ukupnog energetskog potencijala malih hidroelektrana moguće je proizvesti oko 4,7% od ukupne proizvodnje električne energije u Republici Srbiji (34 400 GWh/god ostvareno u 2006. godini) i oko 15% sadašnje proizvodnje električne energije u hidroelektranama (10 900 GWh/god).

Energetski potencijal vodotokova i lokacije za izgradnju malih hidroelektrana određene su dokumentom „Katastar malih hidroelektrana na teritoriji SR Srbije van SAP” iz 1987. godine, koji su za potrebe JP Združene elektroprivrede izradili „Energoprojekt – Hidroinženjering” i Institut „Jaroslav Černi” (u daljem tekstu: Katastar MHE), kao i katastrom malih hidroelektrana u Autonomnoj pokrajini Vojvodini, u kome je obrađeno 13 hidroelektrana („Hidroinvest” DTD, 1989. godine).

Izuzetno je moguće graditi ove objekte i na drugim lokacijama uz saglasnost Ministarstva rudarstva i energetike u pogledu maksimalnog iskorišćenja energetskog potencijala vodotokova i saglasnosti drugih nadležnih ministarstava i institucija. Za postojeće višenamenske akumulacije, hidroenergetske parametre za izgradnju malih hidroelektrana, koji definišu i maksimalnu snagu postrojenja, određuje JVP „Srbijavode”, Beograd, odnosno za Autonomnu pokrajinu Vojvodinu JVP „Vode Vojvodine” Novi Sad.

Ukoliko na nekoj od lokacija predviđenih katastrima, usled promenjenih hidro-geoloških uslova, postojanja izgrađenih građevinskih objekata ili drugih značajnijih promena koje su nastupile u uređenju i korišćenju prostora, nije moguća izgradnja male hidroelektrane ili bi očekivana snaga bila osetno manja od snage navedene u katastarskom listu, izgradnja male hidroelektrane, uz saglasnost Ministarstva rudarstva i energetike, može se odobriti na drugoj, ili više drugih lokacija istog vodotoka kojima se obezbeđuje potpuno iskorišćavanje energetskog potencijala.

Ministarstvo rudarstva i energetike izdaje energetsku dozvolu za izgradnju malih hidroelektrana nazivne snage od 1 MW do 10 MW.